"ALA SU NAS ZA**BALI" Hrvati oteli JATOV avion, pa ih putnici nasamarili za vijek i vjekova: OVO JE ISPOVEST PILOTA

U periodu od šezdesetih do osamdesetih u svetu je zabeležen veliki broj otmica aviona. Taj trend nije zaobišao ni našu zemlju. Mediji otmicama aviona nisu pridavali pažnju, sve dok se nije desila otmica JAT-ovog Boinga 727-200 YU-AKF, 26. septembra 1981.

Avion koji je poleteo sa aerodroma Golubovci u Titogradu ka Beogradu, otela su trojica Hrvata, naoružana jednim pištoljem i nožem. Način na koji su putnici nasamarili otmičare privukla je medijsku pažnju.

Prema pisanju medija, na tom letu nalazili se i nekoliko javnih ličnosti – glumci Mihajlo Miša Janketić, Marko Nikolić i Žarko Laušević, rok pevačica Biljana Petrović, narodni heroj Milan Šijan, te fudbaleri Budućnosti.

O najpoznatijoj otmici JAT-ovog aviona ispričano je mnogo verzija, a u arhivi NIN-a, u broju 1605, od 4. oktobra 1981, pronašli smo ispovest kapetana Ljubomira Zekavice nedelju dana posle otmice.

Tekst „Kapetane, izgleda da smo oteti” iz arhive NIN-a u nastavku prenosimo u celosti.

„Kapetane, izgleda da smo oteti”

Neposredno po povratku sa Kipra, kapetan s Zekavica je u redakciji NIN-a ispričao svoju verziju događaja koji je prošli vikend učinio jednim od najzanimljivijih u ovoj godini.

Trebalo je iz Titograda leteti za Dubrovnik i ukrcati još 27 ili 28 putnika. Normalno smo odleteli u Dubrovnik. To je jedno 15 minuta leta. Putnici nisu izlazili već su samo novi putnici ušli u avion. Moj kopilot Pinter, bio je tog dana umoran. Ja sam leteo sve vreme. Desetak minuta posle poletanja na oko 4,5 hiljade metara visine osetim da se iza mojih leđa nešto dešava.

Pinter, mi kaže: „Kapetane, izgleda da smo kidnapovani”.

Ja pogledam, neki mladići izvlače iz kabine mog kolegu kapetana Gojka Vujanovića (koji je tom prilikom bio putnik), „opservera”, i na kraju flajt-inženjera. Zahtevam da vrate flajt-inženjera jer bez njega ne možemo bezbedno leteti. Otmičari popuštaju: flajt-inženjer se vraća u kabinu. Odmah posle toga otmičari u kabinu uvode i jednu stjuardesu, smeštaju je na zadnje sedište. Okrenem se i vidim da joj jedan otmičar – Marko Križić – drži kamu na vratu.

Čim je Flajt-inženjer vraćen, Borivoje Jelić vikne na mene: „Vozi u Italiju”. Ja okrenem avion prema Italiji. Ćutim i čekam da vidim šta će dalje biti.

Jelić kaže besno: „Lažeš, ne ideš za Italiju”.

„Ma rekoh, vozim u Italiju” i dodajem: „Slušajte vi mladići: radite vi lepo svoj posao, a ja ću da radim svoj. Ja moram sve zajedno, i vas i putnike, da dovedem žive i zdrave na zemlju, posle vi radite šta hoćete”.

I tu on shvati. Ja kažem Pinteru: „Javi da menjamo kurs i idemo za Italiju”. „Ne, ne, ne”, viče otmičar, „ništa ne javljajte našoj kontroli.”

U takvim slučajevima naša uputstva su da izvršavamo sva naređenja otmičara, jer su za nas životi putnika najvažniji. Nema nikakvog suprotstavljanja otmičarima, to je propis. Mi možemo samo otmičarima da skrenemo pažnju na elemente bezbednosti leta – šta se može i šta se ne može uraditi.

Njihov pristup je u početku bio veoma grub i nervozan, siledžijski, bilo je straha i kod jednih i kod drugih, verovatno kod otmičara više nego kod nas. Video sam da je pištolj u otmičarevoj ruci star i izlizan, a da li je pun i da li je pravi – o tome nisam imao kad da mislim. Od oružja sam video samo kod tog Jelića pištolj i kod Marka Križića nož.

Objasnim im ponovo da kontrola leta mora da zna kuda mi idemo, da bi nam očistila prostor da se ne sudarimo s nekim. Kažem kopilotu da se javi Brindiziju a ovi skoče: „Ne, nikako, javljaš se našoj kontroli!”.

„U redu, nemoj da se javljaš”, kažem.

Pinter uključi radio na frekvenciju kontrole leta iz Vrindizija.

Iz zvučnika se čuje razgovor sa drugim avionima, pominje se stalno Brindizi i oni poveruju.

Sad kaže Jelić: „Ja ću da razgovaram sa Brindzijem na nemačkom. Pitajte ih ima li nekog ko zna nemački”.

Pita kopilot Brindizi: „Zna li neko nemački?”

„Ne”, odgovore oni, „može samo engleski ili italijanski.”

Objasnim im da se po propisima govori samo engleski, a ako znaju italijanski neka govore.

Uzme Jelić mikrofon i nekoliko puta je pokušavao: „Alo, alo, šprehen zi dojč?”

Međutim, ništa, i oni se tako uvere da govorim istinu.

Napetost popušta

Kad smo došli iznad Brindizija pitam ja: „Idemo li na sletanje”, a oni kažu: „Ne, idemo za Haifu”.

„U redu”, kažem kopilotu, „javi im da ne slećemo, idemo tom i tom rutom ka Krfu”.

Kažem im da je to ostrvo na kome se nalazi radio-far, da se leti preko tog fara za Atinu, pa posle za Haifu.

„Sada ćemo morati da vidimo dokle možemo da stignemo sa gorivom koje imamo.“

Kopilot i flajt-inženjer izračunaju sve elemente, udaljenost, brzinu i ostale elemente leta i kažu: „Imamo goriva taman do Atine i to ako nas puste da sletimo pravo, bez kruženja”. I otmičari su shvatili: nikakva Haifa, idemo prvo za Atinu.

Ostatak kabinskog osoblja je sa putnicima, iza zatvorenih vrata, i mi pojma nemamo šta se tamo događa. Napetost je donekle popustila.

Poturili su mi pod nos neku geografsku kartu. Karta je bila, recimo, formata dečijeg atlasa, na njoj je bio ceo svet: Afrika velika koliko pakla cigareta, a između Atine i Haife ni slovo ne može da stane. Naravno, morali smo da upotrebimo naše karte.

Nad Atinom saznajemo od kontrole da nam Grčka vlada ne odobrava sletanje.

Pinter je tada javio Grcima da imamo izričit, zahtev otmičara da sletimo u Atinu. Grci nas upute na jedan radio-far da kružimo oko njega i da čekamo. Odugovlačili su kažu: čekajte, posle se nisu odazivali kao da nas ne čuju. Na kraju im poručimo da ćemo sleteti a oni tamo neka vide šta će. Na to nam grčka kontrola leta odmah dozvoli sletanje. Javimo kontrolnom tornju da je ovo samo tehničko sletanje i da nam treba gorivo. Tu je počelo natezanje oko goriva. Te ima, te nema.

Otmičari su počeli da se nerviraju, misle da je neka podvala. Mi isto to mislimo. Otmičari hoće da Jelić razgovara sa Grcima na nemačkom. Grci se rastrčali po aerodromu, traže nekoga ko zna nemački, ali nema nikog. Onda atinska kontrola nas pita: „Hoćete li da stupite u vezu sa vašim kompanijskim i diplomatskim predstavnicima”.

„Ne, nikako!”, dreknu otmičari. Nerviraju se, grde Grke, a ja im kažem: „U normalnim prilikama, za opremanje aviona treba jedan sat. Ovo je vanredna situacija, nemaju 15 tona goriva na aerodromu, treba da ga natoče i dovuku cisternama. Tada su otmičari postavili ultimatum.

„Ako ne bude goriva dotle...“ „Šta ćete učiniti ako ne bude?”, pitam, a Jelić se zamisli i kaže: „To je naša stvar!” „Ali .za njih, rekoh, to ne znači ništa”. „Neka”, kaže on, „to je naša stvar”.

Ostali smo u Atini oko sat i po. Tek kad smo poleteli obavestili smo Atinu da idemo u Tel Aviv. Ta ideja sa Izraelom meni se od početka nije sviđala, ali šta sam mogao. Krenemo preko Rodosa, pravo na Tel Aviv, aerodrom „Ben Gurion”.

U međuvremenu su me pustili u toalet, tako da sam imas priliku da vidim putnike. Sedeli su sasvim normalno, neko spava, neko gleda kroz prozor, kao da je najobičniji let.

Tel Aviv nam je naredio da kružimo oko jedne tačke, koja je od aerodroma udaljena 46 milja. Ni u jednom trenutku otmičari nisu rekli zašto su izabrali Izrael, ali meni je bilo od početka jasno da je to zato što nemamo diplomatske odnose, pa ne postoji obaveza ekstradicije.

Odgovor iz Tel Aviva glasio je: „Izraelska teritorija je zatvorena za saobraćaj, nema sletanja ni na jedan aerodrom, vratite se odakle ste došli.”

Kad su videli da od Izraela nema ništa, otmičari narede: „Idemo opet u Italiju”. Usprotivio sam se „Nema goriva, moramo da sletimo na Kipar po gorivo, odatle je tri sata do Rima”.

Rekao sam istinu: mislim da ne bismo stigli do Rima sa gorivom koje smo imali. Nisu se mnogo bunili zbog tog sletanja u Larnahu, samo su pitali ko tamo živi. Kad sam im rekao da su i tamo Grci, rekli su, ne znam zašto, da je to dobro. Šef je bio Bora Jelić, to sigurno znam, on je naređivao.

Sleteli smo i parkirali se gde su nam rekli iz kontrolnog tornja. Otmičari nisu hteli ni sa kim da pregovaraju. Samo smo radijom, od kontrolnog tornja tražili torivo i ulje za motore.

Čovek s tornja nam kaže, posle malog odugovlačenja, da nemaju ulja, ima ga u Nikoziji. Ali to je daleko, jedno sat i po vožnje. Kažu otmičari: „Mnogo je sat i po, oni nas lažu”. Nađemo kartu, izmerimo udaljenost, ispadne da treba sat i po vožnje.

Zbunjeni otmičari

Još dok smo leteli, nagovarao sam otmičare da bolesnicu koju smo imali u avionu iskcrcamo na Kipru. „Ako pustite tu ženu, bilo šta da se desi, napravili ste humani test. O tome morate da vodite računa.“

Složili su se da se ta žena iskrca. Kad smo sleteli, ljudi iz Hitne pomoći ušli su u avion a iz naše kabine su tamo otišli stjuardesa i jedan otmičar i izneli bolesnicu. Sa njom je otišao njen muž, ali lekar nije hteo da ode. Zadnje stepenice su ostale spuštene, ja sam to odmah video na komandnoj tabli a otmičari su ostali u ubeđenju da je sve zatvoreno.

Dok smo vodili pregovore o ulju i gorivu sa kontrolom leta oslabila je pažnja otmičara Prpića čiji je očigledan zadatak bio da, za sve vreme leta, povremeno gleda kroz špijunku na vratima koja razdvajaju pilotsku kabinu od putničke. Sva tri otmičara naime, od kojih su dvojica nešto razumeli engleski, u tom trenutku su prvenstveno vodili računa o tome da ih mi nešto ne prevarimo razgovarajući sa kontrolom leta. U jednom trenutku otmičar Prpić grozničavim pokretom je otvorio vrata kabine. Okrenuo sam se i video što i on – petnaestak putnika, okrenutih nam leđima, istrčavali su žurno iz aviona, na zadnje stepenice.

U stvari, avion se ispraznio a ni meni ni otmičarima nije jasno šta se desilo.

Viknem: „Šta je”, a putnici odgovaraju: „Požar”. Javili smo odmah kontrolnom tornju da je u avionu požar neka pošalju vatrogasce. Mi naravno, dramatizujemo celu stvar. Otmičari se strašno zbunjuju. Ne znaju šta će, tek posle, kada je i poslednji putnik izašao, čujem da kažu jedan drugom: „Ala su nas zaj...”

U prvom trenutku ja sam pomislio da je požar, međutim, pogledam u instrumente – nema ništa. Shvatio sam da je podvala. Putnici su, dakle već izašli iz aviona, otmičari stoje s nama u kabini, zbunjeni, i ne shvataju šta se desilo. Koncentracija im je toliko popustila da ne shvataju ni to da su zadnja vrata i izlazi za slučaj požara – gde su putnici iskočili – ostali otvoreni.

To je sad novi momenat: treba stručnjak da proveri da li je avion oštećen, putnici su iskakali preko pokretnih površina krila, što može da bude veoma opasno za avion u letu. Izlazi za slučaj opasnosti, objasnio sam, nestručno su otvoreni, treba da se vrate na mesto i to treba da uradi stručnjak. A još čekamo ulje, gorivo i ostalo. Tu su otmičari već izgubili glavu.

Više ne znaju štta da rade. Za to vreme, razgovaramo sa kontrolom: treba nam mehaničar za B-727. Takvog mehaničara nema. Nedelja je, rano jutro, Kiprani ili spavaju ili su u crkvi, treba mnogo vremena za sve. Tražimo da se hrana i piće donesu u avion. Bilo nas je trinaest, dakle, trinaest kompleta hrane.

Sad je počelo taktiziranje: Pinter je otišao da unosi hranu, a flajter, da obiđe avion i da ustanovi oštećenja. Milan Prpić ide sa njim, zadržavaju se dugo. Preostalu dvojicu mi možemo da savladamo, međutim, odlažemo ovo za pogodniju priliku. U takvom slučaju novine bi razglasile kako je posada savladala otmičare pa bi moglo da dođe do neke osvete. Bolje da to uradi neko drugi. Da je kiparska policija htela da napadne avion, mogla je u tom trenutku lepo da uđe na zadnje stepenice i na otvore za spasavanje iznad krila. Ali bolje što nije.

U međuvremenu, drama se potpuno rasplinjuje. Dan je, Jelić počinje da krije pištolj u vindjaknu, valjda da ne vidimo da oružje nije mnogo ubedljivo.

Onaj mali Prpić svojim nožem otvara flašu za kiselu vodu. I dok se tako vode razgovori, pada mi na um da i mi možemo da napustimo avion. Otmičari sede u pilotskoj kabini. Ako zalupim vrata na kojima je patent-brava... dok oni otvore bravu, dok se snađu, mi smo umakli. Upoznajem sa tom idejom posadu, dok stojimo u prednjem delu putničke kabine, ali oni smatraju da postoji opasnost da neko od otmičara puca kroz vrata. Zato čekamo povoljniju priliku.

Kad su otmičari odlazili u zadnji deo putničke kabine, palo nam je na um da otvorimo prednja glavna i servisna vrata i da napustimo avion. Ali, devojke su se malo plašile. Dobro, neka malo razmisle. Kad su otmičari ponovo otišli u zadnji deo aviona, rekao sam da je to najpovoljniji momenat da petoro izađu kroz prednja vrata, četvoro kroz servisna! Otmičari su za to vreme na zadnjem stepeništu razgovarali sa nadzornikom aerodroma u Larnaki.

Dok razgovaraju s nadzornikom, oni su nam okrenuti leđima. Pošao sam između sedišta do njih. Vidim da je u toku žustra rasprava sa nadzornikom. Vratio sam se natrag i rekao: otvarajte vrata i izlazite.

Posada nije ni čekala da se tobogani za spasavanje naduvaju do kraja. Iskočio sam poslednji. Video sam kako otmičari zabezeknuto gledaju šta se događa, ali nisam stigao da im mahnem: doviđenja. Kad smo se provukli iza žičane ograde, tamo je bilo nekoliko parkiranih kola.

Ubrzo se na pisti, sa one strane žice, pojavio kombi nadzornika aerodroma. Mogli su i njega da zadrže kao taoca ali nisu, jer, kad smo mi iskočili oni su pošli napred da vide šta je bilo a nadzornik je lepo izašao iz aviona, seo u svoj kombi i odvezao se. To je bio kraj. .

Hapšenje otmičara nisam video, mada je bilo neke jurnjave oko aviona.

Otmičare smo ponovo videli na povratku kući. Došao je specijalni avion u koji smo se ukrcali mi, posada, i naša policija sa otmičarima. Tokom leta, razgovarao sam sa svom trojicom.

Iz početka su razgovarali sa mnom veoma uzdržano, kasnije su se raskravili. Pitao sam ih koga imaju od svojih, uzeo sam adrese njihovih roditelja i rodbine, davao sam im cigarete. Da svm mogao još malo duže da ostanem sa Jelićem, verovatno bi se on otkravio do kraja. Nije ništa hteo da kaže o motivima otmice, zli mi se činilo da bi se na kraju „otvorio”. Od Prpića sam saznao da ima ćerku od četiri godine. Uzeo sam i njegovu adresu i rekao da ću njegovom detetu poslati poklon. Pođoše mu suze.

Da li su oni nas pustili da pobegnemo iz aviona ili nisu, ostaje otvoreno pitanje. Kasnije sam nasamo razgovarao sa Jelićem i rekao mu: „Zar ne vidiš da je to bilo najbolje rešenje i za nas i za vas – da se mi izvučemo iz toga. Ti nisi pucao, nisi učinio nikakvu grupost osim što si oteo avion. Ovako se završilo na najbolji mogući način.”

„Pa i ja mislim da je to najbolje rešenje”, kaže on, „i za nas i za vas.”

Otmičarima je suđeno u Beogradu. Pored sudiju su izvedeni Borivoje Jelić (27), Marko Križić (26), obojica iz Bjelovara, i Milan Prpić (28) iz Rijeke.

Pored njih na optuženičkoj klupi su se našli i putnici aviona Predrag Vidaković (21) iz Rijeke i Ksenija Dokmanović (28) iz Bjelovara. Naknadno Josip Valentić (22), takođe iz Bjelovara, na čije se izgručenje čekalo iz tadašnje Zapadne Nemačke.

Otmičarima je suđeno za krivično delo otmica vazduhoplova, dok se Valentić teretio za otmicu vazduhoplova pomaganjem. Glavni pretres je održan februara 1982, dok je presuda Okružnog suda u Beogradu (danas Viši sud), doneta u prvoj polovini aprila.

Jelić je dobio osmogodišnju zatvorsku kaznu, dok Križić osuđen na pet. Prpić je osuđem na tri godine i šest meseci, a Vidaković na dve. Josip Valentić, kao finansijer otmice, na 18 meseci. Ksenija Dokmanović, zbog nedostatka dokaza, je oslobođena optužbe.

Zvanični motiv otmice bio je avanturizam, iako se godinama spekulisalo i o političkim razlozima.

AVION BIO PUN POZNATIH - OVO SU IMALI DA KAŽU

Na ovom letu među putnicima bio je ceo sastav FK Budućnost, slavni glumci Žarko Laušević, Mihailo Miša Janketić i Marko Nikolić, estradna zvezda Biljana Petrović, narodni heroji, generali u penziji Milan Šijan i Božo Lazarević.

Ova filmska otmica počela je kada su se putnici ukrcali na avion u crnogorskom glavnom gradu, odakle je trebalo da se upute ka prestonici Jugoslavije, Beogradufoto: prentscreen/youtube/ Klasik Srbija

Naime, avion je poleteo iz tadašjneg Titograda i svratio u Dubrovnik, kako bi primio još neke putnike za Beograd. Ubrzo nakon poletanja iz Dubrovnika ka jugoslovenskoj prestonici, trojica mladića, Borivoje Jelić, Mirko Križić i Milan Prpić, naoružani pištoljem i nožem, brzo su se izdvojili iz grupe putnika i počeli da viču da je avion otet i da će ubiti svakog ko im se suprotstavi.

Otmičari su naredili pilotu da avion usmeri ka Italiji, ali su se predomislili i promenili kurs ka Tel Avivu.

Izraelske vlasti su ih, međutim, upozorile da će oboriti avion ako se bude približio njihovoj teritoriji, pa je „Boing 727“ sleteo na aerodrom u Larnaki, na Kipru.

Na ovom letu među putnicima bili su i slavni glumci Žarko Laušević, Mihailo Miša Janketić i Marko Nikolićfoto: prentscreen/youtube/Semiiir Bekta

„Leteli smo preko Jadrana do Italije, pa preko Grčke do Izraela i Kipra. Uskratili su nam samo putovanje u Afriku jer sam čuo otmičare da su planirali da letimo za Johanesburg“, prisećao se u jednom intervjuu za „Blic“ Miša Janketić.

I baš tu, na Kipru, otmica je okončana.

„Niko nas nije oslobodio. Sami smo se oslobodili. Čak su i strane novine pisale danima ‘ne otimajte Jugoslovenima avione’, ‘Putnici kidnapovali kidnapere'“, ispričao je Miša Janketić o tome kako su putnici, nakon diverzije koju su sproveli, uspeli da pobegnu otmičarima.

Ključnu ulogu odigrali su generali Šijan i Lazarević. Oni su inscenirali požar u avionu na pisti aerodroma u Larnaki, što su ostali putnici iskoristili da napuste „boing“.

Borivoje Jelić, rodom iz Bjelovara, osuđen je na osam, a njegovi saučesnici Mirko Križić i Milan Prpić na pet godina i tri godine zatvora. Jelić je tvrdio da je iza ove otmice stajala teroristička grupa “Bader-Majnhof”, a njegova želja je, kako je pričao kasnije na televiziji, bila da ubije Tita. Dospeo je, međutim, u zatvor u Nemačkoj, a u međuvremenu je Tito umro. U nemačkom zatvoru upoznao se sa nekim ljudima iz terorističke grupe „Bader-Majnhof“ i pod njihovim uticajem je odlučio da otme avion.

(Espreso/NIN)